Free Pussy Riot!

субота, 21. јун 2014.

Anarhizam: šta jeste i šta nije

Puno je popularnih pogrešnih shvatanja anarhizma, zbog kojih mnogi ljudi odmah odbacuju anarhiste i anarhizam.

Obilje je pogrešnih shvatanja u masovnim medijima, u kojima se pojam „anarhija“ obično koristi kao sinonim za „haos“, i u kojima se o teroristima, bez obzira na njihova politička uverenja ili pripadnost, često govori kao o „anarhistima“. Takođe, kada se spomene anarhizam, on se uvek isključivo predstavlja kao izrazito bezumni oblik mladalačkog bunta. Ova pogrešna shvatanja su, naravno, takođe sveprisutna u javnosti, koja u velikoj meri dopušta masovnim medijima da formiraju ono što se smatra njenim mišljenjem.

Još gore, neki koji se nazivaju „anarhistima“ čak ni ne znaju značenje tog pojma. Ti ljudi spadaju, generalno, u dve klase. Prvu, kao što je veliki italijanski anarhista Luiđi Fabri (Luigi Fabbri) istakao pre skoro jednog veka u Influencias burguesas sobre el anarquismo, čine oni koje su privukle laži masovnih medija. U velikom broju slučajeva, ti ljudi prosto traže glamuroznu etiketu za sebično, antisocijalno ponašanje. Dobra vest je da će većina njih na kraju odrasti i napustiti ono što smatraju „anarhizmom“. Loša vest je da su oni, dok su tu, skloni tome da anarhizam iznose na zao glas. Kao što kaže Fabri:

    [To su] osobe koje apsurd ne odbija, već koje, naprotiv, sudeluju u njemu. Njih privlače projekti i ideje baš zato što su apsurdne; i tako anarhizam postaje poznat baš zbog nelogičnog karaktera i besmislenosti koje su neznanje i buržoaske klevete pripisale anarhističkim doktrinama. (*1)

Druga klasa se sastoji od onih koji izjednačavaju anarhizam sa nekom svojom omiljenom ideologijom koja u suštini nema nikakve veze sa anarhizmom. U savremeno doba, najistaknutija od tih pogrešno obeleženih verovanja bila su primitivizam i amoralni egoizam. Opet, identifikovanje takvih verovanja sa anarhizmom ima tendenciju da iznese anarhizam na zao glas, zbog, s jedne strane, apsurdnosti primitivizma i, sa druge, očigledne antisocijalne prirode amoralnog egoizma. Drugim rečima, identifikovanje anarhizma sa haosom, bezumnim buntom, apsurdnostima (poput primitivizma), i antisocijalnim stavovima i ponašanjem (poput amoralnog egoizma) ima tri primarne nepoželjne posledice: 1) omogućava ljudima da lako odbace anarhizam i anarhiste; 2) otežava objašnjavanje anarhizma tim ljudima, zato što oni već misle da znaju šta je anarhizam i [kao takvog] ga odbacuju; i 3) privlači popriličan broj, kako ih Fabri naziva, „praznoglavih i lakomislenih osobenjaka“, a ponekad i potpunih sociopata, čije reči i dela imaju tendenciju ka dodatnom diskreditovanju anarhizma.

Pa, ako ćemo uopšte bilo šta da postignemo, mi moramo da raščistimo s tim šta anarhizam jeste i šta nije. Pozabavimo se najpre pogrešnim shvatanjima.

Šta anarhizam nije:
Anarhizam nije terorizam. Ogromna većina anarhista uvek je odbacivala terorizam, zato što su bili dovoljno inteligentni da shvate da sredstva određuju cilj, da je terorizam inherentno avangardistički i da, čak i onda kada je „uspešan“, on gotovo uvek dovodi do loših ishoda. Anonimni autori [pamfleta] You Can't Blow Up a Social Relationship: The Anarchist Case Against Terrorism to ovako kažu:

 Ne možete dići u vazduh društveni odnos. Totalna propast ovog društva ne bi dala nikakve garancije za ono što bi ga zamenilo. Sem ukoliko većina ljudi nema ideje i organizacije koje su dovoljne za stvaranje alternativnog društva, videli bismo kako se ponovo uspostavlja stari svet zato što je to ono na šta su ljudi navikli, u šta su verovali, što je u bezpogovorno postojalo u njihovim ličnostima.

Zagovaračima terorizma i gerilizma treba se suprotstaviti zato što su njihove delatnosti avangardističke i autoritarne, zbog njihovih ideja, u meri u kojoj su značajne, pogrešne ili nemaju veze sa rezultatima njihovih delatnosti (posebno onda kada se nazivaju slobodarima ili anarhistima), zato što se njihovo ubijanje ne može opravdati, i konačno zato što njihove delatnosti za uzvrat proizvode ili represiju ili ništa, ili pak autoritarni režim. (*2)

Decenije opanjkavanja od strane vlasti i korporacija ne mogu izmeniti tu činjenicu: ogromna većina anarhista odbacuje terorizam kako zbog praktičnih tako i zbog etičkih razloga. Krajem 1990-ih, magazin Tajm (Time) je Teda Kažinskog (Ted Kaczynski) nazvao „kraljem anarhista“; ali to ga ne čini time. Tajmove reči su samo još jedan tipičan, možda namerno nepošten, pokušaj da se svi anarhisti prikažu kao teroristi.

To ne znači da je oružani otpor uvek neprikladan. Očigledno je da postoje situacije u kojima ljudi imaju malo izbora, kao onda kada se suočavaju sa diktaturom koja guši građanske slobode i sprečava vas da otvoreno delate, što se u mnogim zemljama dešavalo više puta. Čak i tada, oružani otpor bi trebalo nerado preduzeti i to u krajnjem slučaju, zato što je nasilje inherentno nepoželjno zbog patnje koju prouzrokuje; zato što represivnim režimima daje izgovore za dalju represiju; zato što im pruža priliku da počine zločine protiv civila i da za te zločine okrive svoje „terorističke“ protivnike; i zato što su, kao što to pokazuje istorija, šanse za uspeh vrlo male.

Čak iako se ponekad u represivnim situacijama može pozvati na pružanje oružanog otpora, sasvim je druga stvar podleći romantici oružja i angažovati se u urbanom gerilskom ratovanju u relativno otvorenim društvima u kojima su građanske slobode uglavnom netaknute i u kojima nemate masovnu podršku naroda na početku svoje nasilne kampanje. Nasilje u takvim situacijama malo toga postiže ali tera javnost u „zaštitnički“ zagrljaj vlasti; ograničava politički dijalog (koji teži polarizovanju stanovništva na one koji su za i one koji su protiv gerilskih frakcija); pretvara politiku u posmatrački sport za većinu ljudi3; daje vlastima izgovor da guše građanske slobode; i pokreće uvođenje represivnih od strane režima koji može „bolje“ da se nosi sa „terorističkim“ problemom od svojih tolerantnijih prethodnika. Takođe vredi spomenuti da su šanse za uspeh takvih nasilnih, avangardističkih kampanja mikroskopske. One su jednostavno arogantni, nepromišljeni putevi u katastrofu. (*4)

Anarhizam nije primitivizam. Poslednjih decenija, grupe kvazireligijskih mistika su počele da izjednačavaju primitivizam koji zagovaraju (odbacivanje nauke, racionalnosti i tehnologije – često strpane u isti koš pod okriljem nejasnog pojma, „tehnologija“) sa anarhizmom. (*5)
U stvarnosti, to dvoje nemaju nikakve veze, kao što ćemo videti kada budemo razmotrili šta anarhizam zapravo jeste – skup filozofskih/etičkih principa i organizacionih principa koji su osmišljeni s ciljem maksimizovanja ljudske slobode. Za sada, dovoljno je reći da bi eliminacija tehnologije koju zagovaraju primitivističke grupe neizbežno zahtevala smrt bukvalno milijardi ljudi u svetu koji je potpuno zavistan od isprepletenih tehnologija koje služe za sve od proizvodnje/distribucije hrane do komunikacija i medicinskih tretmana. Ovaj žarko željeni ishod, eliminacija tehnologije, jedino bi mogao da bude ostvaren na način koji je apsolutna antiteza anarhizmu: upotrebom prinude i nasilja masovnih razmera, pošto je nezamislivo da bi većina ljudi dobrovoljno odustala od takvih stvari kao što su tekuća voda, kanalizacioni sistemi, moderna medicina, električna rasveta, i topli domovi tokom zime. (*6)

Anarhizam nije haos; anarhizam nije odbacivanje organizacije. Ovo je još jedno popularno pogrešno shvatanje, ponavljano ad nauseam od strane masovnih medija i političkih neprijatelja anarhizma, posebno marksista (koji katkad znaju za bolje). Čak i kratak pogled na radove vodećih teoretičara anarhizma i pisaca potvrđuje da je ovo verovanje pogrešno. Iznova i iznova u spisima Prudona, Bakunjina, Kropotkina, Rokera, Vorda, Bukčina, et. al., ne nalazimo odbacivanje organizacije, već naprotiv preokupiranost njome – preokupiranost time kako bi društvo trebalo da bude organizovano u skladu sa anarhističkim principima individualne slobode i društvene pravde. Već vek i po, anarhisti i anarhistkinje zastupaju mišljenje da prinudna, hijerarhijska organizacija (kakvu otelovljuju vlada i koraporacije) nije ekvivalentna ogranizaciji per se (koju smatraju neophodnom), i da bi prinudna organizacija trebalo da bude zamenjena decentralizovanom, nehijerarhijskom organizacijom zasnovanom na dobrovoljnoj saradnji i uzajamnoj pomoći. Teško da je to odbacivanje organizacije.

Anarhizam nije amoralni egoizam. Poput bilo kog avangardnog društvenog pokreta, anarhizam privlači više čudaka, parazita i kompletnih sociopata nego što je to uobičajeno, osobe koje prosto tragaju za glamuroznom etiketom ne bi li sakrile svoju često patološku sebičnost, svoje nepoštovanje prava i dostojanstva drugih, i svoju patetičnu želju da budu u centru pažnje. Te osobe su sklone iznošenju anarhizma na zao glas, zato što čak iako sa pravim anarhistima/kinjama imaju vrlo malo zajedničkog – to jest, sa osobama koje zanima etičko ponašanje, društvena pravda i prava kako njih samih tako i drugih – one su često egzibionistički nastrojene, a njihovi zloglasni postupci ponekad budu primećeni od strane javnosti. Da stvar bude još gora, ti egzibicionisti/kinje ponekad objavljuju svoje samoglorifikujuće stavove i namerno ih pogrešno identifikuju kao „anarhističke“. Da navedem jedan primer, izdavač pretenciozno (pod)naslovljenog američkog „anarhističkog“ časopisa nedavno je objavio knjigu od strane svog kolege egoiste koja se primarno sastoji od ad hominem napada na prave anarhiste, vrlo dobro znajući da je „anarhistički“ autor te knjige notorni policijski doušnik za narkotike koji je u više navrata vladinim agencijama cinkario one sa kojima se posvađao. Postupci ovog policijskog doušnika – koje je on, na način koji ga odaje, pokušao da sakrije – potpuno su u skladu sa njegovom ideologijom amoralnog egoizma („postlevičarski anarhizam“), ali oni nemaju nikakve veze sa pravim anarhizmom. Takvi amoralni egoisti mogu da (zlo)upotrebe etiketu, ali oni nisu ništa više anarhisti nego što je to sada nepostojeća Nemačka demokratska republika (Istočna Nemačka) bila demokratska ili republika.

Sva apsurdnost izjednačavanja amoralnog egoizma – u suštini se to svodi na „ja ću da radim šta mi je prokleta volja i ko jebe sve ostale“ – sa anarhizmom ubrzo će biti očigledna kada budem razmatrao šta anarhizam zapravo jeste.

Anarhizam nije „libertarijanizam“. Sve do relativno nedavno, vrlo koristan termin „slobodarski“ (eng. libertarian) korišćen je širom sveta kao sinonim za „anarhistički“. Naravno, korišćen je isključivo u tom smislu sve do 1970-ih kada je, u Sjedinjenim Državama, preuzet od strane krajnje pogrešno nazvane Libertarijanske partije.

Ova partija nema gotovo nikakve veze sa anarhističkim konceptima slobode, posebno ne sa konceptima jednake slobode i pozitivne slobode – to jest, dostupnosti resursa koji su neophodni za funkcionisanje te slobode. (Jednaka sloboda i pozitivna sloboda su razmotrene u narednom odeljku ovog pamfleta.) Naravno, ovu „Libertarijansku“ partiju interesuju isključivo negativne slobode, pretvarajući se da sloboda postoji samo u negativnom smislu, dok istovremeno uživaju u negiranju jednake pozitivne slobode ogromnoj većini svetskog stanovništva.

Ti „libertarijanci“ ne samo da glorifikuju kapitalizam, mehanizam koji uskraćuje i jednaku i pozitivnu slobodu ogromnoj većini ljudi, već takođe žele da zadrže prinudni aparat države a da pri tom eliminišu njene funkcije socijalne zaštite – dakle šireći jaz između bogatih i siromašnih, i uvećavajući slobodu bogatih smanjivanjem slobode siromašnih (dok na njihovim vratovima i dalje čvrsto drže državnu čizmu). Dakle, u Sjedinjenim Državama, nekada neizmerno koristan termin „libertarian“ otet je od strane egoista koji su ustvari neprijatelji slobode u punom smislu te reči, i koji imaju jako malo zajedničkog sa anarhistima.

To je ono što anarhizam nije.

Šta anarhizam jeste:

U svom najužem smislu, anarhizam je prosto odbacivanje države, odbacivanje prinudnog upravljanja. U okviru ove ekstremno uske definicije, moguće su čak i tako očigledne apsurdnosti poput „anarhokapitalizma“ i religijskog anarhizma. (*7)

Ali većina anarhista koristi termin „anarhizam“ u mnogo širem smislu, određujući ga kao odbacivanje prinude i dominacije u svim oblicima. Znači, većina anarhista ne odbacuje samo prinudnu vladavinu, već takođe i religiju i kapitalizam, koje smatraju drugim manifestacijama zlih bliznakinja, dominacije i prinude. Oni odbacuju religiju zato što je smatraju krajnjim oblikom dominacije, u kojoj navodno svemoćni bog zaveštava svom stadu šta da „čini“ i „ne čini“. Oni na sličan način odbacuju kapitalizam zato što je koncipiran tako da stvara bogate i siromašne i zato što je koncipiran tako da proizvodi sistem dominacije u kom neki izdaju naređenja a drugi ne mogu puno da biraju i moraju da im se povinuju. Iz sličnih razloga, na ličnom nivou gotovo svi anarhisti odbacuju seksizam, rasizam, i homofobiju – koji proizvode veštačku nejednakost, i stoga dominaciju.

Drugim rečima, anarhisti veruju u slobodu i u njenom negativnom i u pozitivnom smislu. U ovoj zemlji (SAD, prim. prev.), sloboda se rutinski predstavlja u svom negativnom smislu, kao biti slobodan od ograničenja. Stoga većina ljudi izjednačava slobodu isključivo sa stvarima kao što su sloboda govora, sloboda udruživanja i sloboda (od) veroispovesti. Ali takođe postoji i pozitivan aspekt slobode, aspekt na kom anarhisti maltene sami insistiraju. (*8)

Taj pozitivni aspekt je ono što je Ema Goldman nazvala „slobodom da“. I ta sloboda, sloboda akcije, sloboda za uživanje ili upotrebu, izrazito je zavisina od dostupnosti svetskih resursa. Zbog toga su bogati zaista u znatno većoj meri slobodniji od nas ostalih. Da navedem primer iz oblasti slobode govora, Donald Tramp lako može da kupi desetine dnevnih novina ili televizijskih stanica za propagiranje svojih gledišta i vršenje uticaja na javno mnenje. Koliko radnika može da uradi isto? Koliko radnika može da priušti da kupi jedne dnevne novine ili jednu televizijsku stanicu? Odgovor je očigledan. Radni narod ne može da radi takve stvari; naravno, mi smo svedeni na proizvodnju 'zinova koje čita par stotina osoba ili na postavljanje stranica na internet tokom relativno malog broja sati slobodnog vremena [kojim raspolažemo].


U svakodnevnom životu mnoštvo je primera veće slobode bogatih. Uopšteno govoreći, pošto ne moraju da rade, bogati ne samo da imaju daleko više novca (to jest, pristupa resursima) već takođe imaju daleko više vremena od nas ostalih da slede svoja interesovanja, zadovoljstva i želje. Da navedem konkretan primer, bogati mogu slobodno da šalju svoju decu na najbolje fakultete na kojima rade najbolji instruktori, koje mi ostali prosto ne možemo da priuštimo; ako uopšte možemo da priuštimo fakultet, mi se snalazimo sa komunalnim ili državnim fakultetima koji koriste robovski rad „pomoćnih predavača/ica“ i preopterećene, slabo plaćene postdiplomce. Pošto se upišu na fakultet, deca bogatih su potpuno slobodna da se bave studijama, dok većina drugih studenata moraju da rade barem sa skraćenim radnim vremenom da bi se izdržavali, što ih lišava mnogih sati koje bi mogli da posvete učenju. Ako razmislite o tome, lako možete da nađete dodatne primere veće slobode bogatih u oblastima zdravstvene zaštite, stanovanja, ishrane, putovanja, itd, itd. – ustvari, u bukvalno svakoj oblasti života.

Ova veća sloboda delanja bogatih ima svoju cenu koji plaćaju svi ostali, tako što im se smanjuje sloboda delanja. Ne postoji način da se to eskivira, s obzirom da je sloboda delanja u velikoj meri određena dostupnošću ograničenih resursa. Anatol Frans je dobro ilustrovao razliku između ograničenja koja se postavljaju pred bogate i siromašne kada je napisao: „Zakon, u svojoj veličanstvenoj jednakosti, podjednako zabranjuje bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova, da prose na ulicama i da kradu hleb.“

Zato što je primarni cilj anarhizma najveća moguća količina slobode za sve, anarhisti insistiraju na jednakoj slobodi i u negativnim i u pozitivnim aspektima – da, u negativnom smislu, pojedinci/ke budu slobodni/e da rade šta god požele sve dok ne povređuju ili se direktno ne nameću drugima; i, u pozitivnom smislu, da sve individue imaju jednaku slobodu delanja, da imaju jednak pristup resursima sveta.

Anarhisti priznaju da je apsolutna sloboda nemoguća, da bi se amoralni egoizam koji ignoriše prava drugih brzo sunovratio u rat svih protiv sviju. Ono što mi zagovaramo je da svako bude podjednako oslobođen ograničenja (s tim da je ta sloboda ograničena jedino poštovanjem prava drugih) i da svako ima što je moguće više jednak pristup resursima, dakle osiguravajući jednaku (ili skoro jednaku) slobodu delanja. To je anarhizam u svom teorijskom smislu.

U Španiji, Kubi i drugim zemljama bilo je ozbiljnih pokušaja da se ova teorija pretvori u realnost od strane pokreta koji je poznat kao anarhosindikalizam. Primarna svrha anarhosindikalizma je zamena prinudnog upravljanja dobrovoljnom saradnjom u vidu sindikata kojima upravljaju radnici i koji koordinišu čitavu ekonomiju. To ne samo da bi eliminisalo primarno ograničenje negativnih sloboda (vladu), već bi to takođe bio ogroman korak napred u pravcu ostvarivanja pozitivne slobode. Ova vizija je bila najbliže svom ostvarenju tokom španske revolucije, 1936-1939, kada su veliki delovi Španije, uključujući najindustrijalizovaniji region, bili pod kontrolom anarhosindikalističke Confederación Nacional del Trabajo. Dordž Orvel opisuje ovo dostignuće u knjizi Kataloniji u čast:

    Anarhisti su još praktično držali pod kontrolom Kataloniju i revolucija je još bila u punom zamahu. … izgled Barselone bio je nešto zapanjujuće i neodoljivo. Bilo je to prvi put da se nalazim u gradu u kojem radnička klasa drži uzde. Praktično su svaku zgradu ma kolika ona bila zauzeli radnici i sve su bile prekrivene crvenim zastavama ili crvenim i crnim zastavama anarhista; … Svaka radnja i kafana imale su natpis koji je govorio da su kolektivizovane; čak su i čistači cipela bili kolektivizovani, a njihovi sanduci obojeni u crveno i crno. Konobari i prodavci bi vas gledali u lice i postupali s vama kao sa sebi ravnima. Servilni i čak ceremonijalni načini govora privremeno su nestali. … Revolucionarni plakati su bili svuda, blješteći sa zidova jarkim crvenim i plavim bojama, tako da su retke preostale reklame izgledale kao blatnjave bljotine. … Sve je to bilo neobično i dirljivo. Mnogo toga nisam razumeo, na neki način nije mi se ni svidelo, ali sam to odmah prepoznao kao nešto za šta se vredi boriti.

To je anarhizam. I Orvel je bio u pravu – za to se vredi boriti. (*9)


Kratka istorija anarhizma
Napomene:

*1. „Bourgeois Influences on Anarchism“, Luigi Fabbri. Tucson, AZ: Vidi Sharp Press, 2001, st. 16.

*2. You Can't Blow Up a Social Relationship. Tucson, AZ: Vidi Sharp Press, 1998, st. 20.

*3. Možda je to tako sada zbog apatije, ali u nasilnim/represivnim situacijama druge opcije su uskraćene maltene svima koji nisu direktno uključeni u oružani otpor.

*4. Za dalju diskusiju na ovu temu, pogleajte „Ne možeš dići u vazduh društveni odnos: anarhistička argumentacija protiv terorizma“ i „Buržoaski uticaji na anarhizam“.

*5. Ted Kažinski je na neki način tipičan za ovu vrstu romantika. On se razlikuje od većine njih po tome što je postupao shodno svojim uverenjima (premda na kukavički, nasilan način) i da je zapravo živeo relativno primitivnim načinom života u gustim šumama Montane – za razliku od većine njegovih kolega zilota, koji žive komforno u urbanim oblastima i koriste tehnologije kojih se navodno gnušaju.

*6. Za dalju diskusiju na ovu temu, pogledaj „Anarhizam protiv primitivizma“ Brajana Olivera Šeparda, Tucson, AZ: See Sharp Press, 2003. Vidi takođe „Primitivna misao“ dodatak u „Slušaj anarhisto!“, Chaz Bufe. Tucson, AZ: See Sharp Press, 1998.

*7. Naravno, bilo je divnih religioznih anarhista, pojedinaca poput Lava Tolstoja i Doroti Dej (i članova grupa Katoličkog radnika, poput Amona Henasija), iako većini anarhista zagovaranje slobode na Zemlji uz istovremeno klanjanje nebeskom tiraninu (ma kako imaginaran on bio) izgleda kao nepodnošljiva kontradikcija.

Koliko je meni poznato takvih sjajnih primera anarhokapitalista nije bilo.

*8. Da budem pošten, marksisti su takođe skloni naglašavanju pozitivne slobode, ali uglavnom su takođe neobično bezosećajni, i često otvoreno neprijateljski nastrojeni, prema „negativnoj“ slobodi – slobodi od ograničenja (posebno onda kada imaju oružje i siledžije za sprovođenje ograničavanja).

*9. Naravno, ovo razmatranje anarhizma je nužno šematsko, s obzirom da je ovaj pamflet zamišljen kao uvod koji se čita za 10 minuta. Za elalboraciju na ove teme, pogledaj „Anarhizam i anarhosindikalizam“ Rudolfa Rokera; „Šta je komunistički anarhizam?“ Aleksandra Berkmana (čiji deo je Freedom Press objavio kao „ABC anarhizma“); „Polja, fabrike i radionice“, Petra Kropotkina; i „Anarhija u akciji“ Kolina Vorda.

preuzeto sa: kontra-punkt

Нема коментара:

Постави коментар