Free Pussy Riot!

четвртак, 04. септембар 2014.

Prvi intervju Nikosa Maziotisa nakon hapšenja 16. jula 2014.

Prvi intervju Nikosa Maziotisa, člana anarhističke organizacije "Revolucionarna Borba", nakon njegovog hapšenja, objavljen u grčkom listu "Efimerida ton sintaktion" 

Pripadnik ste oružane anarhističke organizacije Revolucionarna Borba. Zašto ste kao metod delovanja izabrali baš oružanu borbu?
-Oružana borba je sastavni deo borbe za socijalnu revoluciju. Ona je neodvojiva od revolucionarnog pokreta koji smera da svrgne kapital i državu. Toliko je neraskidiva veza između pokreta i oružane borbe da je za istinski revolucionaran pokret nužno da oružana borba bude svrstana u njegove ciljeve. Istorija ne pamti da je neka revolucija uspela, a da nije bila oružana.
Oružana borba ili, drugim rečima, oružana propaganda, jeste izuzetno moćno oružje u borbi i njene političke poruke mogu biti jako moćne dokle god postoji globalna politička koncepcija i analiza o tome gde delujemo, šta želimo i koji nam je cilj. Mi iz Revolucionarne Borbe verujemo da oružana akcija ima za cilj da među najvećim mogućim društvenim i narodnim klasama propagira potrebu za socijalnom revolucijom i zbacivanjem kapitala i države.
Danas, pogotovo u Grčkoj, made ne i isključivo tamo, dok traje najžešći napad imperijalističkog kapitala, a Trojka i grčka država vode politiku društvenog genocida, oružana borba je neophodna i podesna kao nikad ranije. Godine 2009, na početku krize, još dok je ona imala osobine krize finansijskog sistema, a pre nego što je prerasla u dužničku krizu, izrazili smo stav da se u Grčkoj pojavila velika prilika za početak revolucionarnog razdoblja, s obzirom da je kao posledica krize došlo do pada neoliberalnog konsenzusa i delegitimizacije ekonomskog i političkog sistema u očima društvene većine. U ovakvim uslovima, ciljana oružana borba protiv režima može dovesti do kaskadnog kraha sistema, koji bi bio praćen povećanom međuzavisnošću svih područja, te aktivnostima i potezima koji bi doneli povećani rizik od destabilizacije. S obzirom da je ekonomska i politička globalizacija značajno napredovala, a sa njom je došlo i do povećanja uslova međuzavisnosti, zaključili smo da je oružana borba danas više nego ikad pre ne samo politički nužna i izvodljiva, već i od suštinske važnosti za pospešivanje sistemskih problema i sukoba koji će efikasno podrivati sistem, dok konačno ne dođe do njegovog kolapsa. Opet, to iziskuje revolucionarni pokret koji će se oslanjati na upotrebu oružja.

Prilikom hapšenja 2010. godine preuzeli ste političku odgovornost za učešće u "Revolucionanroj Borbi". Šta to podrazumeva?
- Kao borac i član jedne oružane formacije, učinio sam ono što sam smatrao krajnje očiglednim. Branio sam organizaciju kojoj pripadam, branio sam napade koje je ta organizacija izvodila, branio sam Lambrosa Fundasa kao člana organizacije koji je ubijen u oružanom sukobu sa policijom dok se pripremao da zada udarac režimu ne bi li sprečio grčku vladu, MMF, Evropsku komisiju i Evropsku centralnu banku u nameri da zaposednu zemlju, ali i da okonča aktuelnu huntu kapitala i države, novi totalitarizam koji globalna ekonomska i politička elita želi da nametne celoj planeti koristeći svetsku ekonomsku krizu. Ovakav stav koji smo usvojili za nas je bio pitanje integriteta. Nismo gledali da spasimo sebe. Preuzimanje političke odgovornosti za nas koji smo se odlučili za ovaj put bila je zajednička, a ne pojedinačna odluka; zato smo i uspeli da nakon hapšenja naš kolektivitet ostane netaknut; zatočeni članovi Revolucionarne Borbe uzvratili su udarac, dok smo mi nastavili da širimo priču o nužnosti protivnapada u izvedbi savremenog proletarijata i socijalne revolucije kroz sukobe u najvećim štrajkovima i narodnim protestima protiv Memoranduma iz 2010-2011. Isti stav smo zauzeli i na suđenju. Svako drugo shvatanje koje isključuje preuzimanje političke odgovornosti bilo bi izdaja naših principa i ideala i izraz nepoštovanja prema mrtvima kao što je recimo Lambros Fundas.

Kako odgovarate na tvrdnje pojedinaca da oružana akcija izaziva represiju? Primera radi, nakon što je Hristodulos Ksiros pobegao iz zatvora, vlada je naprečac usvojila Zakon o formiranju zatvora tipa „C“, koji su namenjeni pripadnicima oružanih revolucionarnih organizacija.
- Glupo je verovati da borba za slobodu neće podstaći odgovor države i da za sobom neće povlačiti ozbiljne posledice. Takva borba ima kompas u vidu socijalne revolucije i svrgavanja kapitala i države; ona se očigledno ne upravlja krivičnim zakonikom ili zakonima neprijatelja, tako da je neophodno pribeći ilegalnim oblicima delovanja kao što je recimo oružana borba, van legalnih oblika delovanja koje ona uzima. U borbi za slobodu i revoluciju, klasni i društveni rat, biće krvoprolića, žrtava, zatvora, specijalnih antiterorističkih zakona i posebnih zatvora za pripadnike oružanih organizacija. Hristos Kasimis, Hristos Cucuvis, Hristofer Marino, Lambros Fundas – svi su oni životima platili cenu borbe sa pištoljem u ruci, stradavši u borbi za prevrat i revoluciju – baš kao što su u drugim istorijskim razdobljima to činili ELAS (Grčka narodnooslobodilačka armija) i Demokratska armija u Grčkoj, te pripadnici oružanih organizacija u Evropi i Južnoj Americi, recimo Tupamaros, Crvene brigade, čanovi RAF-a, pripadnici Direktne Akcije ili oni iz turskih oružanih formacija. Cena koju su platili jeste bila smrt, bilo u oružanim okršajima, bilo usled štrajkova glađu u zatvoru i dugogodišnjeg zatočeništva. Kao pripadnik Revolucionarne Borbe uvek imam na umu da će cena mojih odluka biti ili jedna dugačka, teška zatvorska kazna, koju sam već dobio, ili smrt u borbi sa psima države. Mogao sam da poginem u Monastirakiju. Bilo je to nešto za šta sam znao da se moglo desiti. Cena i posledice borbe za prevrat i revoluciju ne znače da treba da odustanemo. Jedini izgubljeni cilj jeste onaj za koji se nismo ni borili. Trebalo bi, kako god, imati na umu da cena takvog jednog izbora ima i drugu stranu: na primer, neprijatelj je skupo platio ceh, s obzirom da su mnogi policajci stradali od ruku oružanih pobunjeničkih grupa, plaćajući time svoj pristanak da gazdama budu psi. Isto važi i za političare, sudije i biznismene. O tome sam govorio na suđenju kada sam branio napad Revolucionarne Borbe kalašnjikovima na tri policajca iz jedinice za razbijanje demonstracija u Egzarhiji januara 2009, koji je bio odmazda za ubistvo Aleksandrosa Grigoropulosa. Tom prilikom je teško ranjen Adamantios Mancunis, koji je platio cenu svog izbora da bude u toj jedinici, ali koji otad više ne radi u policiji. Zato na tvrdnje da oružana akcija povlači ugnjetavanje odgovaram da napadi oružaniih pobunjeničkih formacija na represivne snage deluju kao preventiva protiv narastajućeg policijskog nasilja. Za razliku od uvreženog mišljenja, izostanak oružane akcije, a time i nepostojanje pretnje od odmazde, daje policijskim snagama slobodu da budu represivnije. Svako ko sebe smatra borcem ili anarhistom, a pritom veruje da mora delovati u legalnim okvirima, najbolje bi bilo da se učlani u neku zvaničnu parlamentarnu stranku, pridruži se sistemu i prestane da se izdaje za borbenog aktivistu, revolucionara ili anarhistu. Izazivati odgovor države u toku borbe je uobičajena stvar. Ljude bi više trebalo da brine ukoliko izostane bilo kakva reakcija, pošto je to pokazatelj da nismo na pravom putu, jer nas neprijatelj ne smatra opasnim.

Godine 2012, za vreme suđenja Revolucionarnoj Borbi, sa Paulom Roupom ste prekršili uslove puštanja na slobodu uz jemstvo i rešili da odete u ilegalu. Zašto ste se odlučili na taj korak?
- Povlačenje u ilegalu je nešto što smo odlučili da uradimo još od puštanja na slobodu, s obzirom da je prošlo 18 meseci, a konačna presuda i dalje nije bila na vidiku. Znali smo da ćemo dobiti 25 godina zatvora i nismo hteli da to čekamo skrštenih ruku. U vreme kada smo odlučili da odemo u ilegalu završena je faza ispitivanja svedoka tužilaštva u vezi naših operacija. U tom smo periodu vodili višemesečnu bitku u odbranu akcija organizacije, jednu po jednu, ostajući tamo sa namerom da suđenje pretvorimo u forum za odbranu Revolucionarne Borbe, oružane akcije i socijalne revolucije. Nismo se zadovoljavali time da se politički izjašnjavamo tek na kraju suđenja, u fazi kada odbrana optuženih dopušta obraćanje u formi „izvinjenja“, pa smo od samog početka zauzeli politički stav povodom svih naših akcija. U ilegalu smo se povukli iz očiglednih razloga: da bismo bili slobodni, nastavili oružanu borbu i bitku koja poziva na neodložnost socijalne revolucije i protivnapad oružanog proleterijata i naroda protiv režima Memoranduma, Trojke, MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke, protiv najžešćih napada imperijalističkog kapitala. Odlučili smo se za ilegalu kako bismo mogli da nastavimo borbu za svrgavanje kapitala i države, a u korist slobodarskog komunizma i anarhije.
Važnu ulogu u odluci da odemo u ilegalu imala je i želja da svoje dete odgajamo na slobodi, umesto da svoje roditelje gleda iza rešetaka. U takvom jednom okviru, došlo je do ponovnog aktiviranja Revolucionarne Borbe napadom od 10. aprila 2014, kada smo ciljali na objekat Direktorata za nadzor grčke banke u ulici Americis, u kojoj stanuje stalni predstavnik MMF-a u Grčkoj. Kao član Revolucionarne Borbe, preuzimam političku odgovornost za ovu akciju.

U Monastirakiju ste, u pokušaju da izbegnete hapšenje, otvorili vatru usred mase nedužnih civila, što je dovelo do lakšeg ranjavanja dvojice turista. Šta imate da kažete tim povodom?
- Za početak, žalim zbog činjenice da je dvojica turista makar i ozleđeno. Žrtve među nedužnim civilima u bilo kom smislu jesu stvar do koje mi iz Revolucionarne Borbe jako držimo, što smo i jasno stavili do znanja na suđenju organizaciji u kojem smo bili optuženi za neselektivno ugrožavanje ljudskih života u bombaškom napadu. Nakon duge borbe na sudu uspeli smo da u velikoj meri dokažemo nekoliko naših tvrdnji, recimo činjenicu da je većina optužbi za ubistvo neodrživa, izuzev one koja se tiče trojice pripadnika odreda za razbijanje demonstracija koji su upucani u Egzarhiji 2009, u znak krvave osvete organizacije za ubistvo Grigoropulosa. Kada je u pitanju slučaj Vulgarakis, sud je prihvatio našu tvrdnju da smo od pokušaja ubistva ovog gada odustali zbog rizika da neko slučajno ne otkrije bombu koja je aktivirana kada više nije bilo opasnosti po putnike, pa čak ni po policajca u blizini zgrade prevoznika TEEM. U slučaju napada na zgradu Ministarstva ekonomije na trgu Sintagma, kada je došlo do manjih ozleda među civilima, sud je uzeo u obzir činjenicu da policija i pored dva naša upozorenja nije obezbedila ovaj teren, čime su životi ljudi dovedeni u opasnost. Kasnije se saznalo da je jedna žena koja je bila među povređenima za to dobila naknadu od države, a pojedini pripadnici snaga centralne policije su kažnjeni zbog propusta u ovom slučaju, tako da je policija na kraju priznala da su životi ljudi bili ugroženi usled njihove neadekvatne reakcije. Postoje izveštaji američke ambasade u Grčkoj u kojima piše kako pripadnici Revolucionarne Borbe u svojim akcijama puno rizikuju ne bi li poštedeli civile. Sama istorija potvrđuje da kada god preduzimamo neku akciju vodimo računa o životima građana, koja god da nam je meta. U Monastirakiju, kako i stoji u policijskom izveštaju, povrede dvojice turista potiču od gelera, a ne od direktnih pucnjeva iz pištolja. Obojica su bili ranjeni u noge, što znači da sam pucao nisko. To pokazuje da nisam čak ni gađao ove ljude. Kako sam onda sada optužen za pokušaj ubistva ovih ljudi zbog toga što sam prihvatio mogućnost stradanja ljudi? Ima tu licemerstva u izobilju. U tri slučaja prilikom izvođenja naših akcija policija je rizikovala živote ljudi. Jednom na Sintagmi, kod zgrade Ministarstva finansija, gde su toliko odmakli u svojoj gluposti da mesto nisu ni obeležili trakom; jednom kod Ministarstva za zapošljavanje, gde je pripadnik specijalne straže naredio jednom beskućniku da ranac sa bombom odnese par koraka dalje od ulaza u Ministarstvo; treći slučaj je bio kod Berze, kada je policija propustila da pojedinim čuvarima kaže da se evakuišu iz obližnje zgrade. Postoji i jedan slučaj gde je policija ubila pogrešnog čoveka tokom potere za nekim beguncem, ali zbog toga nisu snosili nikakve posledice. U februaru 2010, tokom operacije hapšenja Marijana Kole u Bajronu, devet policijskih metkova ubilo je nedužnog prolaznika Nikolu Todija. Niko nije optužen za pokušaj ubistva. A ministar za javnu bezbednost Hrisohoidis izjavljuje kako je i pored ljudskih žrtava važno to što su uhapšena dva kriminalca. Preterane količine licemerja u vrednosti jednog ljudskog života. Policajce prvenstveno zanima život njihovih gospodara i zaštita kolega. Isto važi i za političare, vladine službenike i kapitaliste koje jedino interesuje život  slične klase, dok za život ostalih ne daju ni pet para. Usuđuju se da me optužuju za pokušaj ubistva istih onih ljudi koji su svojom socijalnom politikom genocida odgovorni za masovne žrtve, 4 000 samoubistava, smrt bolesnika usled nestašice po bolnicama, koji su odgovorni za to što ljudi preturaju po smeću ne bi li našli nešto za jelo, za milione nezaposlenih i osiromašenje celog jednog naroda.

Optuženi ste za dve oružane pljačke banaka. Da li smatrate da je pljačkanje banaka revolucionaran potez?
- U izvesnim situacijama, ekspropriacija predatorskih finansijskih institucija može se smatrati delom politike revolucionarne aktivnosti. Takav je slučaj ekspropriacije zarad finansiranja gerilskog rata, kao što imamo primere u čitavoj istoriji. Istorijski gledano, sve gerilske organizacije – od Tupamarosa, preko Crvenih brigada i RAF-a, pa sve do Direktne Akcije - pribegavale su pljačkanju banaka kako bi finansirale svoje aktivnosti. Ekspropriacija banaka vršena je i od strane španskih anarhista i boljševika, pa čak i grčkih pobunjenika iz treće divizije Demokratske armije na Peloponezu, koji su izvršili ekspropriaciju ogranaka Nacionalne banke u Kalavriti i Amalijadi 1948, za vreme Građanskog rata. Međutim, kada je ekspropriacija izbor pojedinca, makar bio to i svestan čin, onda je ona obično zanimanje koje nije povezano sa političkom i revolucionarnom aktivnošću, jer sama po sebi ona ne nosi obeležje socijalne politike. U ovu kategoriju svrstavamo brojne socijalne zatvorenike koji su osuđeni pod ovim izgovorom. Bilo da je u pitanju ovo prvo ili ovo drugo, s obzirom da ovakvi činovi nisu upereni protiv običnih građana, već protiv predatorskih finansijskih institucija koje imaju zakonsko pravo da pljačkaju narod, zaplenjuju kuće i imovinu ljudi koji ne mogu da vrate dug, onda u njima nema ničeg lošeg. U krizi koju proživljavamo, banke - bilo domaće, bilo strane - odgovorne su za siromaštvo i bedu naroda i nezaposlenost zbog socijalne politike genocida koju primenjuju. Uz krizu koju imamo, sve je češći slučaj da se društveno bogatstvo uzima sa društvenog dna , a onda stavlja pod okrilje banaka. Ne smemo da zaboravimo da multinacionalne banke, od kojih su neke vlasnici većeg dela grčkog duga, u rukama takođe drže većinu globalne ekonomije time što pod svojom kontrolom imaju gro industrije i tržišta. Dakle, ne vidim ništa loše u kriminalnoj ekspropriaciji takvih kriminalnih institucija ni u kom slučaju – ni kada ona predstavlja deo revolucionarne političke akcije, ni kada je to lična odluka. Bez želje da ulazim u detalje optužbi koje mi se stavljaju na teret povodom dve pljačke predatorskih finansijskih institucija, mogu samo da kažem da, s obzirom da sam ilegalac, ne mogu biti zaposlen. Moj opstanak se nužno oslanja na takve ekspropriacije.

Zašto ste hteli da što pre napustite bolnicu „Evangelizmos“?
- Uslovi hospitalizacije u „Evangelizmos“-u vređaju ljudsko dostojanstvo. Po 24 sata sam provodio u sobi u prisustvu maskiranih pripadnika njihove Protivterorističke jedinice koji su mi se motali oko kreveta, a i svetlo je bilo upaljeno 24 sata iz „bezbednosnih razloga“. Iz „bezbednosnih razloga“, razume se, kada je došlo do toga da mi skinu katerer, po naređenju „odozgo“, kako je izjavio šef policije, pokušali su da me vežu za krevet time što su mi lisicama vezali levu ruku. Ja sam na to reagovao tako što sam pokidao infuziju sa antibioticima i doktorima saopštio da odbijam sve lekove i započinjem štrajk glađu. Kada je trebalo da mokrim, držali su vrata širom otvorena, ponovo iz „bezbednosnih razloga“, da bi naravno mogli da prate svaki pokret. Moram naravno da dodam i da su testiranja koja su prethodila operaciji moje ruke sprovođena u prisustvu maskiranih specijalaca iz Protivterorističke jedinice, a neposredno pre operacije, dok su mi davali anesteziju, primetio sam policajce obučene u lekarske uniforme, namerne da prisustvuju operaciji iz bezbednosnih razloga. U takvim uslovima radije sam izabrao da požurim premeštaj u zatvorsku bolnicu  Koridal. Dodaću i to da se režim izolacije nastavio i u zatvorskoj bolnici, a primenjivali su ga protivno istoj onoj zatvorskoj uredbi koju navodno imaju obavezu da poštuju. Dva dana sam bio zaključan u izolovanoj ćeliji dok upravnik zatvora i odbor nisu smislili koji ću status imati u zatvoru. Na kraju su odlučili da mogu četiri sata dnevno provoditi van ćelije, u hodniku manjem od deset metara koji je imao telefonsku vezu, ali i dalje sam bio u izolaciji jer nisam imao kontakt sa drugim zatvorenicima, a bio mi je zabranjen i izlazak u zatvorsko dvorište, na šta svaki zatvorenik ima pravo.

Smatrate li da Revolucionarna Borba ima uporište u društvu?
- Verujem da ukoliko bilo koja revolucionarna organizacija ima akcije uperene na probleme naroda i društva, a protiv tlačitelja i eksploatatora ljudi, protiv onih koji ih pljačkaju, ubijaju i unesrećuju, onda je logično da uprkos medijima, koji nam ispiraju mozak i pripadnike oružanih formacija prikazuju kao antidruštvena i kriminalna čudovišta, veliki deo društva podržava akcije pobunjeničkih organizacija. Dakle, s obzirom da delovanje Revolucionarne borbe poseduje ove karakteristike, verujem da ona i zaista ima uporište u društvu. Mislim da su mnogi ljudi spremni da u aktuelnoj situaciji uzmu kalašnjikov u ruke i presude narodnim krvnicima. Opet, za to je potreban revolucionarni pokret koji bi ih organizovao. Činjenica da Revolucionarna borba ima uporište u narodu vidljiva je i demonstrirana time što je država ucenila naše glave na dva miliona evra – jedan za mene, a jedan za moju partnerku Paulu Roupu. Ako je država postigla opšti konsenzus i uspela da ubedi narod kako su naše akcije uperene protiv društva i radnika, onda ne bi morali da pribegavaju kukavičkoj meri fatve, to jest potkazivanja za nagradu, već bi se oslanjala na dobrovoljno potkazivanje koje bi poticalo iz navodnog osećaja društvene odgovornosti. Dokaz za to koliko je odvratno i gnusno biti doušnik, i to još plaćeni, imamo u činjenici da su čak i Nemci, pre nego da 1944. napuste Atinu,  pobili sve svoje prevodioce i špijune. Ko je društveno prihvatljiv vidi se iz činjenice da ja, Maziotis, kao član Revolucionarne Borbe mogu da se švrćkam po gradu i živim u društvu kao i onda kada su me pustili 2011. Svi su nas poznavali. S druge strane, Samaras, Venizelos, Papandreu, vladini ministri i poslanici koji su izglasali zakone i sve nepopularne mere ne mogu da prođu ulicom bez oružane pratnje i telohranitelja.

Kada biste imali priliku da pošaljete poruku Pauli, šta biste joj rekli?
- Poručio bih joj da sam dobro i da se držim, da ostane na slobodi kako bi podigla našeg sina i da se, uprkos gubicima, borba nastavlja.

prevedeno sa: act-for-freedom

Нема коментара:

Постави коментар