Free Pussy Riot!

субота, 11. јануар 2014.

Intervju sa majkom i bakom Ivana Kostoloma

Prošlo je nekoliko godina od ubistva našeg druga Vanje Kostoloma. Ta je tragedija teško pogodila mnoge od nas. Njega više nema, a još uvek kao da je u pitanju neka greška. Nadamo se da sećanje na Vanju neće čuvati samo oni koji su ga poznavali lično, već i nove generacije mladih. Zato se trudimo da govorimo o njemu, sklapajući iz beleški i uspomena  lik našeg druga.
Možda se ovaj intervju ispostavi specifičnim zato što ga je sa članovima porodice Ivana Hutorskog vodio njegov drug, jedan nemački antifašista. Omladini iz Nemačke bila je zanimljiva istorija njegove porodice i Rusije. Ovaj tekst je plod prilično intimnog i emotivnog razgovora sa Ivanovom majkom  Ljudmilom Borisovnom i njegovom bakom Ninom Josifovnom.



Recite nešto o svojoj porodici.
Majka: Rođena sam u Sankt Peterburgu 1951. godine, a kada mi je otac završio vojnu akademiju prešli smo u Moskvu. Zajedno sa bratom, nas četvoro je dobilo sobu u kojoj smo živeli šest godina, nakon čega su nam dodelili dvosoban stan, u kojem smo živeli do 1980. Završila sam Energetski institut, da bih se kasnije posvetila spectehnici. Tamo je studirao i moj muž, upoznali smo se kada sam bila na drugoj godini. Vanja se rodio 1983.
Baka: Rođena sam u Borisoglebsku, gde sam živela do 19 godine. Čim je počeo rat, sve su nas okupili i poslali na kopanje rovova u okolini Smolenska, ali ja nisam stigla do tamo jer nisam imala pasoš, bilo mi je  15 godina, a njih su izdavali za one sa najmanje 16. Tokom rata, Nemci su planirali da zauzmu grad, u kojem je postojala avijatičarska škola. Tu noć, sva vojska koja je bila razmeštena po domovima meštana izašla je i zaustavila ih, odbranivši grad.
Kao i obično, 1. septembra svi smo pošli u školu. Većina njih bilo je pretvoreno u bolnice, gde smo mi radili. Ostalo je svega nekoliko škola u kojima su držali časove, tamo smo učili danju. Nakon časova bih okupila grupicu dece, pa smo nastupali pred ranjenicima.
Radili smo i na agitaciji i dežurali u radio stanici, učeći Morzeovu azbuku. Takođe smo radili u pošti, kopali rovove oko grada, te čistili sneg sa pruge i aerodroma, da bi avioni mogli da uzlete. Leti bismo radili u kolhozima, gde smo hitali odmah po završetku školske godine, jedva položivši ispite. Ustajali smo u 5-6 ujutru i radili do mraka.
Naravno, sve je to bilo jako naporno, no znali smo i da odmorimo. Pilotska škola je imala divan orkestar, svakog vikenda bile su igranke, išli smo u dom kulture. Iz Voronježa je bio evakuisano operetsko pozorište, kao i Moskovsko umetničko-akademsko pozorište, pa smo pratili sve njihove predstave.
I Ivanov deda i pradeda bili su u ratu. Njegov otac je učestvovao u ratu svega nedelju dana, jer je bio premlad. Vanjin deda se borio protiv Japanaca, a stigao je i do Berlina. Godine 1945. završila sam višu pedagošku i postala učiteljica.
M: Vanjin deda ima gomilu ratnih odlikovanja, pričao mu je o onome što se u ratu dešavalo. To je na njega ostavilo utisak, pa su se još tada javila njegova antifašistićka ubeđenja.  

Šta je za vas značio raspad Sovjetskog Saveza? 
M: Kada se Sovjetski Savez raspao, bili smo tužni , jer nam je pružio mnogo toga – besplatno školstvo, zdravstvo. Nakon raspada, život je postao teži.

Da li se zanimate za politiku?
M: Politiku ne pratimo, mada vidimo da prave haos. Na izbore nismo izlazile. Putin mnogo laže i nemamo poverenje u njega.
B: No, naravno, nadamo se da će stvari krenuti nabolje, nema života bez nade. Izlazili smo na kraj i sa gorim situacijama, biće bolje. Čak i 1941. godine, kada su Nemci već bili pred Moskvom, svi smo verovali u pobedu.

Recite mi, kakav je bio Vanja u porodici?
B: Vanja je bio krasan čovek, jako dobar. Uvek me je slušao, čak i kada je već bio odrastao. Radio je sve što bih mu potražila, bio je zaista predusretljiv.
M: Kada bi došao kući, uvek je pitao šta treba da se radi, kako da pomogne. Sa 4 godine, naučili smo ga da šije, išlo mu je od ruke, zatim je radio prišivke. Sa pet je naučio da pere. Uopšte, uvek se trudio da sve radi sam. U detinjstvu su ga interesovale knjige, puno je čitao, kasnije se zainteresovao za tehniku.
B: Uvek smo dobro sarađivali, nismo se svađali. Vanja nikada nije povisio glas. U principu, u našoj porodici nije bilo nevaspitanosti.
M: Čak je i  advokaturu izabrao s namerom da pomaže ljudima. Ipak, dugo vremena nije mogao da nađe odgovarajući posao, sve dok nije počeo da radi za organizaciju „Deca ulice”, gde je pomagao deci.

Znam da je Vanja jako držao do skinhed kulture, je li govorio nešto o tome?
M: Sa  trinaest godina ušao je u pank-rok vode i počeo da posećuje koncerte. Pričao nam je o uličnim potkulturama, o muzici. Kasnije je postao skinhed. Kultura mu je zaista bila važna, ona ga je činila srećnim. Godine 2008. otišao je u Nemačku na festival, kasnije nam je govorio kako mu se jako dopalo kako je tamo sve organizovano.  Vratio se jako srećan, bio je u Rostoku, Hamburgu, Berlinu, Potsdamu.

Ostali ste bez muške glave u porodici, kakva je vaša materijalna situacija?
M: Isprva je nakon Vanjine smrti bilo teško, ali sad je već lakše. Spajamo kraj s krajem, ne žalimo se.

Jeste li znali da je učestvovao u akcijama protiv nacista?
M: Nije mnogo govorio o aktivizmu, pominjao je samo opšte društvene probleme. A kada bismo ga pitali gde ide, govorio je da ide poslom. Kada je istražni sudija pitao njegovu sestru da li znamo čime se on bavi, ona je odgovorila da ne zna. A on će na to: „Ceo svet zna da je Vanja vođa antifašista, osim vas.“
Naciste je retko pominjao, mada jeste govorio kako nakon koncerata nasrću na decu, pankere. Shvatila sam da je vrag odneo šalu kada je 2005. godine na njega izvršen prvi napad (2005. godine na Runetu se pojavio film „ОБ-46”, koji je kasnije uvršten u emisiju „Obični antifašizam” na NTV-u. (Na filmu je zabeležena tuča istaknutih antifašista sa nacistima i ozleđivanje Hutorskog, kome su brijačem rasekli glavu – prim. ured.)
B: Meni nikada ništa nije govorio, štedeo me je. Znala sam jedino za poslednje ranjavanje nožem, a dotad je svima bio zabranio da pričaju.
M: Ja sam znala za samo jedno njegovo hapšenje, shvatile smo to jer dugo nije odgovarao na pozive, a onda su nam kazali da je zadržan na 24 sata. Rekli su da mu je tu otac.

Niste pokušavali da ga odgovorite?
M: Uvek sam smatrala da je to njegov život i njegov izbor, nikada mu direktno nisam tražila da promeni svoja ubeđenja. Njemu je to zaista bilo važno.

Jeste li zadovoljni načinom na koji se sprovodi istraga?
M: Stiče se utisak da ne postoje nikakve istražne radnje, nama dosad ništa nisu javili niti su nam vratili stvari. Ali nam je, naravno, važno da stvar bude isterana do kraja.

Kako ste se postavili prema činjenici da je Vanjino ubistvo naišlo na toliki odjek širom sveta?
M: Jako nas je začudila tolika pažnja od strane društva i masovnih medija. Bilo je mnogo novinara, spočetka jedino NTV nismo primile, no kasnije smo počele da odbijamo saradnju sa svim sredstvima masovnog informisanja. Sve u svemu, nije mi se dopala upravo emisija NTV-a, ali u suštini, sve je bilo prikazano normalno.
Svi u našoj porodici bili su zapanjeni reakcijom na njegovu smrt. Stizala je podrška ljudi iz celog sveta, što nam je puno značilo. Sve vreme, pa i dan-danas, posećuju nas mladi, odlaze na groblje, podigli su spomenik. Na grobu uvek ima cveća, to je jako lepo. Još uvek smo u kontaktu sa njegovim drugovima, za nas je to važno.

Šta mislite o Vanjinim drugovima iz antifašističkog pokreta? Je li sve to uopšte nužno?
M: Od srca smo zahvalni onima koji ga ne zaboravljaju i koji nastavljaju njegovu borbu. To što je on radio je i važno i nužno, i naravno da je i danas potrebno nastaviti sa tim.
Svakako da treba nastaviti. Smatram da sve to nije bilo uzalud, valja zaštititi ljude od nacista. Bez obzira što se na kocku stavljaju život i sloboda, vredno je toga. Verujemo da svuda treba da postoje ljudi koji su u stanju da odgovore na teror i društvene probleme, kako u našoj zemlji tako i u celom svetu.
Znam da je za mnoge on bio ideal, kao što je to bio nama, njegovoj porodici. Takvih je ljudi jako malo. Vanja je bio i ostao primer hrabrosti i nepokolebljivosti. Želim svoj omladini da poručim da ukoliko postoje ljudi na koje se treba ugledati - Vanja je jedan on njih.


Prevod sa ruskog: Mile od Umu, KKUSIUSK
Preuzeto sa:  http://www.antifa.fm/8039.html

Нема коментара:

Постави коментар